Povratak kući - Ja Džasi

Nisam napomenula, ali na ovom blogu ćete se načitati postova vezanih za recenzije nekih mnoogo 'jakih' knjiga. Usput, meni je svaka knjiga top, tako da ću pokušati da vas ne smaram mnogo sa tim. Inače, ako vas zanimaju knjige, imam INSTAGRAMa na kome redovno objavljujem mišljenja, fotke i opise knjiga koje čitam, pa ako ste zainteresovani, samo kliknite. 

Ovu knjigu sam htela i imala želju da vam predstavim ovde jer, naravno, do sada nisam čitala ništa slično. Dobro, Ubiti pricu rugalicu od Harper Li je sličan roman, ali ujedno i mnogo različiti. Ako ste pročitali prethodno navedenu knjigu, onda možete zamisliti o čemu govori ova knjiga, a ako niste, onda ostanite da to i otkrijete! A sada da počnemo...

Pre svega, da se ne biste zbunili i da ne bih pisala jako nerazumljivo, početak knjige se dešava u sredini sedamnaestog veka, u Africi. Efija je devojčica koja se rodila u noći kada je u njenom selu izbio požar. Tokom odrastanja dobijala je batine od majke zbog svega i ničega, a da bi je zaštitio, njen otac je tukao majku. Taj krug se zaustavio tek kad se Efija udala za jednog Britanca, koji je sa tim selom trgovao robovima. Oni su njihove devojke udavali za Britance kako bi sva ta trgovina bila još sigurnija. Nakon mnogo godina, Efija saznaje da ima polu-sestru.

Esi je bila ćerka Velikog Čoveka kog su svi cenili. Zbog greške koju su načinili u ratovanju, jedne večeri su ih Britanci opseli i odveli je u tamnici. Sa njenom majkom je trebala da ode i da se sakrije, ali se ona uplašila, ipričavši joj priču kako ima polu-sestru koju je ostavila čim ju je rodila i te noći zapalila šumu. Esi je pobegla, ali su je ubrzo uhvatili i odveli u Zamak Kejp Koust, gde su držani svi ljudi koji su uzeti za robove.
Ovo je priča koja je ispričana kroz mnogo generacija i nećete je razumeti ako se ne udubite u čitanje. Svaki lik čini novo poglavlje, novu celinu, i nadovezuje se na prethodno. Na početku knjige se nalazi porodično stablo, kome sam se vraćala na početku svakog novog poglavlja, kako se ne bih zbunila.
Neću vam otkriti šta se sve tačno događa, to ću ostaviti da nagađate ili čak pročitate knjigu, ali Efijini potomci uglavnom teže da ostanu u Africi, dok Esini potomci završavaju u Americi. U početku su bili robovi, ali kasnije generacije su se borile za svoja prava. 

Na kraju, devojčica i dečak se upoznaju i vraćaju se nazad u Afriku, Zlatnu obalu, tamo gde su njihovi davni preci živeli jako teško, gde su svi bili neka vrsta robova. Oni ne znaju za svoje srodstvo, ali zajedno osećaju povezanost sa tim mestom. Devojčica, koja je o svojim precima saznala sve od njene babe, koja je imala snove u kojima se pojavljuje Vatrena žena (da vas ne zbunim, Efija), je osećala da ima slične moći poput njene babe, samo bez košmara. I kroz sve te generacije, stižemo do druge polovine dvadesetog veka, gde je sav 'crn' narod imao gotovo ista prava.

 Meni se ova knjiga jaaako dopala, i zato sam odlučila da vam je ovde prezentujem. Malo teže je štivo, ali je jako dobro napisana i osmišljena. Govori o rasizmu sa kojim su se robovi susretali u Americi. Kada su postali koliko-toliko slobodni, opet su se susretali sa rasizmom, gde nisu mogli da rade sve poslove.Sa druge strane, svi koji su živeli u Africi, nastojali su da isteraju sve Britance odatle, da oni više ne budu robovi kao što su bili. Svaki lik, poglavlje, snosio je breme predaka sve više i više. Mučeni su, bijeni, hapšeni... Zaista sam ostala zapanjena svime što su oni, kao narod, preživeli. Na kraju se nalaze neki izvori koji su poslužili za pisanje ove knjige, tako da mislim da je ovo jedna istinita priča. Dobro, možda su likovi izmišljeni, njihova imena promenjena, ali to, na kraju krajeva, nije ni bitno. Jako je bitno uporediti kako je bilo u sedamnaestom, a kako u dvadesetom veku. Jako je uzbudljivo, upoznajete se sa mnogo likova. Iskrena preporuka.

Akanska poslovica: Porodica je kao šuma: ako si izvan nje, gusta je; ako si u njoj, vidiš da svako drvo ima sopstveni položaj.

Citat: Oproštaj je čin koji nastupa nakon činjenice, deo budućnosti tog zlodela. A ako čoveku usmeriš oko ka budućnosti, možda neće videti šta se u sadašnjosti radi da mu se nanese zlo.

Kako se skoncentrisati?

U poslednje vreme uopšte nemam koncentracije, i sve me nekako vuče telefon, kao da me doziva 'uzmi me, uzmi me' i od učenja ništa, baš sad kad trebam i moram da učim, ja ništa i u chill sam fazonu. Pa, bar za sad. Tako sam počela da istražujem kako da se skoncentrišem na ono što radim, a da mi pažnju ne odvlače neke druge stvari koje nisu bitne. Onda sam došla do sledećih zaključaka:

1.Ugasiti telefon

Ja ne gasim telefon jer mi je on bukvalno sat, a to i nije dobro. Počnem da učim, ali naravno, zavibrira telefon i tako završim na nekom klipu pod nazivom 'probaj da se ne nasmeješ'. Onda dođe veče, ja ne učim, odem u kupatilo, posle toga mi se spava i od mog učenja zaista nema ništa, samo zbog jedne glupe poruke ili obaveštenja. Tako da ako vam telefon nije potreban isključite ga, a ako jeste, uključite airplane mod i isto kao da ste ga ugasili.

2. Namažite ruke kremom
Okej, znam da ćete posle ovoga misliti da sam potpuno odlepila, ali verujte mi, nije tako. Meni su ruke bukvalno stalno suve, i to je neki osećaj koji ne volim. Kada dohvatim neku stvar sa suvim rukama, cela se naježim i jedva čekam da ispustim. Tako je i sa papirom. Kada stavim ruku na papir, imam jako čudan osećaj, i samo o tome razmišljam, što je opet nešto što mi jako odvlači pažnjum, a ne bi trebalo. Ako imate isti problem, onda se razumemo.



3. Učite pola sata, pa odmorite
Ponekad mi se dogodi da učim i po par sati (zadaci iz matematike, logično) i stalno negde pogrešim. To je zato što uopšte ne pravim pauze. Naravno da se iznerviram kad jedan zadatak uradim bar pet puta, a rešenje ne ispadne isto(pre par dana sam ceo dan vežbala matematiku, i te noći sam sanjala polinome i algebarske izraze, što govori da ne preterujete sa jednim predmetom). To dovodi do prvog slučaja, a već ste pročitali šta se dešava.

4. Prepustite se gradivu
Odvojite vreme za to što učite, i zaboravite na sve ostalo. Zaboravite na to da li je neko komentarisao vašu sliku, ili zaboravite na neku smešnu stvar koju je vaša drugarica namerno rekla. Bukvalno se isključite i ne razmišljajte ni o čemu. Dobro, uključite mozak da bi ste rešili neki zadatak, ali kada je reč o učenju neke teorije onda ne razmišljajte o nekim drugim stvarima.


Pretpostavljam da ste ovo već sve znali, ali sam želela da podelim sa vama nešto što zaista pomaže, ili je bar meni, pomoglo. Nadam se da vam se post dopao, i obećavam da ubuduće neće biti dosadnih postova.

What's beauty?

Šta je, zapravo, lepota? Ja sam se to zapitala mnogo puta, i nisam imala nikakav zaključak. Ali sam bila sigurna u to da je lepota mnogo više od onog što je vidljivo spolja. Pokušaću da rastumačim ono što reč lepota označava, a vi se udobno smestite i prepustite mislima da vas odvuku negde gde su snovi.

Dok sam bila manja, mislila sam da je lepo sve ono što vidite spolja. Da je neki dečak sladak-on je lep, da je neka svetlucava stvarčica lepa.. To je ono što deca misle. Međutim, kada malo odrastete, sagledavate stvari iz nekog drugačijeg ugla, vama jako nepoznatog. Nisu svi ljudi isti; neki se prepuste tom novom sagledavanju stvari, dok drugi, pa, ne žele. Ostanu deca. Ne kažem da ne trebamo biti detinjasti, lepo je zadržati nešto takvo tokom celog života, ali sve je dozvoljeno u normalnim merama, zar ne?

E, sada na red dolazi ta čuvena lepota. Ja je, sada, ne smatram mnogo bitnom spolja, koliko je ona bitna iznutra. Jednostavno: ako je neko malo puniji, da li ga trebamo izbegavati? Ako je neko premršav, da li i njega treba izbegavati? Ili, čest slučaj, ako je neko rom, da li ga treba izbegavati?

Ne znam da li je to vaspitanje, ili sam jednostavno rođena takva, ali ja zaista ne umem da mrzim i razlikujem ljude. U redu, neko je takav kakav jeste, i šta sad? Ovo poslednje sam navela zato što imam jednu drugaricu koja je romkinja, i bilo je slučajeva kada su joj ljudi to natrljavali na nos, što je mene više pogađalo nego nju. Takođe, kad god vidim njenog brata ispričamo se kao da se poznajemo ko zna koliko dugo. To što su oni to što jesu, ne znači da trebaju biti diskriminisani od ostatka ljudi.

Opet sam otišla u neku suštinu, koja trenutno nije bitna, i verovatno većina vas nije ni stigla do ovog ovde dela, jer sam zaista dosadna, ali nema veze. Nastaviću.

Po mom mišljenju, mnogo je bitnije i važnije da budete lepi iznutra. Šta to sad znači? To znači da budete karakterno i duševno lepi. Dobri, da pomognete, saslušate, budete drug, prijatelj, šta god nekome zatreba. Ali molim vas, ako već sve ovo jeste deo vas, ne preterujte sa tim. Ja znam, po ličnom iskustvu, da kada ste dobri svi vas gaze, ali bukvalno svi. Nikada nisam mogla da razumem kako i zašto se to događa, šta je razlog, ali isto tako, to se ne može sprečiti. Na primer, u školi, kada je nekome potrebno nešto na testu kažem, ako neko odgovara pomognem, i pokušavam da ne zeznem situaciju, da budem u dobrim odnosima sa svima. Dok, sutradan, niko ne zna da vi postojite, niko se ne udostoji da vam se javi na ulici, već ako vi ne kažete prvi 'ćao' niko vas se neće setiti.

Vidite da nisam asocijalna, nisam nedruželjubiva, ali sa kim da se vi družite kad vas neko hoće kraj sebe samo zato što imate neko znanje, dok vas ovi što znaju neće kraj sebe jer ste bolji od njih. 

Rekoh vam, uvek ovako odlutam kada je reč o lepoti. Ispričala sam mnogo, ali opet nisam našla pravu definiciju reči lepota. Možda je i nema? Ili je svako krojač svoje definicije i svrhe? Možda je najbolje da ovde prekinem, inače ću se uhvatiti za neku tanku nit koja će me spojiti sa nekom totalno drugom temom, i nikada neću završiti ovaj post. Hvala puno što ste došli dovde, do kraja, i pročitali sve moje izlive emocija, što niste u obavezi. 

3, 2, 1, avantura kreće sad!